Гушење устанка у Србији

Гушење устанка у Србији (Прва непријатељска офанзива)
Сегмент Устанка у Србији и Другог светског рата
Немачка масовна стрељања у Србији ради гушења устанка 1941.
Датум 16. септембар - 1. децембар 1941. Локација Ужичка република (Недићева Србија и НДХ) Исход победа немачко-квислиншких јединица
Сукобљене стране
Трећи Рајх Недићева Србија четници НДХ	партизани
Команданти и вође
Франц Беме Паул Бадер Милан Недић Коста Пећанац Дража Михаиловић Вучко Игњатовић Милош Глишић Нешко Недић Божа Јаворски	Јосип Броз Тито Сретен Жујовић Драгојло Дудић † Небојша Јерковић † Коча Поповић Филип Кљајић
Ангажиране јединице
342. дивизија 113. дивизија 125. пук 164. дивизије део 718. дивизије појачан снагама НДХ недићевци Ваљевски одред Пожешки одред Пећанчеви четници	Мачвански одред Ужички одред Ваљевски одред Посавски одред Чачански одред Краљевачки одред Крагујевачки одред остали НОП одреди
Снаге
80.000 војника	15.000 партизана
Жртве и губици
непознати, више стотина	више од 2000 устаника стрељано 12.196 цивила.

Гушење устанка у Србији означава велику немачку офанзиву предузету против устанка у Србији у јесен 1941. године. У југославенској историографији позната је као прва непријатељска офанзива, док је кодно име било операција Ужице (нем. Унтернехмен Ужице).

Офанзиву су покренуле немачке окупационе снаге у сарадњи са квислиншким снагама против партизанских одреда и Врховног штаба, организованих на слободној територији тзв. Ужичке републике. Офанзива је покренута средином септембра (прва фаза операција Мачва) и трајала је до почетка децембра 1941. године. Операцију су обележили масовни злочни над цивилима, са карактеристикама геноцида. У јесен 1941. године, током гушења устанка у Србији, нацисти су током систематског спровођења ратног злочина укупно стрељали 12.196 цивила.

Четнички вођа Дража Михаиловић, иако испрва учествује у устанку против Немаца, након почетка немачке офанзиве самоиницијативно се ангажовао у гушењу устанка, напао Ужице и понудио Немцима своје услуге.

Операција Ужице је била највећа операција Вермахта на тлу Југославије од априлског рата. На основу стечених искустава из прве непријатељске офанзиве у Србији, формирана је прва регуларна јединица Народноослободилачке војске, 1. пролетерска бригада.

Позадина

Устанак у Србији 1941.

Оружани устанак у Србији у лето 1941. године достигао је широке размере, посебно у Шумадији, где је дејствовало дванаест партизанских одреда са преко 15.000 добро наоружаних бораца. До краја септембра 1941, сва су већа места у западној Србији била ослобођена, сем Крагујевца, Ваљева, Краљева и Шапца. На ослобођеној територији изабрани су Народноослободилачки одбори и Главни НОО Србије, као израз народне власти. У слободном Ужицу било је и седиште Врховног штаба НОПОЈ и ту је радила прва партизанска фабрика оружја.

Партизански одреди у источној Србији угрозили су несметану експлоатацију рудника бакра, важног за немачку ратну индустрију. Мање слободне територије формиране су и на југу Србије, где су партизани ометали саобраћај комуникацијама у долини Јужне Мораве.

Покушаји Немаца да тзв. посадним дивизијама и осталим расположивим снагама у току лета угуше устанак у Србији нису дали резултата, као ни оружане акције квислиншке Недићеве владе против партизанских снага. Партизанска повећана активност све је више ометала комуникације Немаца са југом Балкана, а напосе са Грчком.

Немачке припреме за офанзиву

Немачка војска пали села по Мачви 1941.

Како би осигурала несметан саобраћај и угушила активност партизанских јединица, немачка Врховна команда Вермахта је 16. септембра донела одлуку да безобзирно угуши устанак. Немачке и квислиншке снаге Милана Недића, Димитрија Љотића и Косте Пећанца појачане су 342. немачком дивизијом доведеном из Француске, 113. дивизијом са Источног фронта и 125. Пуком 164. дивизије из Грчке.

У офанзиви су учествовале и усташко-домобранске снаге са деловима 718. немачке дивизије са задатком да поседањем Дрине од Зворника до ушћа онемогуће пребацивање партизана из Србије у Босну. Укупна јачина непријатељских војника била је око 80.000 војника. Руковођење операцијама поверено је штабу 18. немачког корпуса на челу са генералом Францом Бемеом (нем. Франз Бöхме).

Према наређењу немачке Врховне команде, прво је масовним репресалијама требало створити „застрашујући пример“ како би се убудуће онемогућила устаничка активност. Сва насеља у рејону борби требало је спалити или разрушити авијацијом, за сваког рањеног немачког војника стрељати 50, а за убијеног 100 Срба и похватати све мушко становништво од 16 до 50 година и отпремити га у концентрационе логоре.

Ток борби

I фаза немачке офанзиве

Стрељани таоци у Краљеву 1941. године.

У првој фази офанзиве, која је почела нападом 342. дивизије на Мачвански партизански одред 28. септембра и трајала до 20. новембра, Немци и квислинзи успели су да потисну партизанске одреде, који су оперисали северно и источно од линије Лозница, Ваљево, Крагујевац, Краљево. Нарочито тешке борбе вођене су у Мачви на друму Ваљево-Лозница, код Обреновца, Рудника, Крагујевца и Краљева.

У току ових борби немачке јединице починиле су многе злочине. Тако су у Мачви јединице 342. дивизије, према немачким подацима, стрељале 1.968, у логоре отерале 22.558 људи, те спалиле већи број села и варошицу Крупањ. Посебно тежак злочин Немци су извршили у Крагујевцу (крагујевачки октобар), где су 20. и 21. октобра стрељали више хиљада грађана, међу којима више стотина ђака гимназије заједно са професорима. Истог дана у Краљеву су стрељали 2.000 људи.

Немачке и квислиншке снаге које су оперисале у источној Србији разбиле су и нанеле тешке губитке партизанским јединицама, те поново осигурале несметану експлоатацију борских рудника. Партизанске снаге које су преостале, и даље су биле изложене тешким нападима непријатеља.

За то време, четнички одреди Драже Михаиловића нудили су сарадњу окупатору против партизана. Врховни штаб је покушао да са Михаиловићем постигне договор о заједничком наступању против непријатеља, али је овај, користећи се дволичном политичком игром, избегавао директан договор.

Четнички напад на партизане

Прва непријатељска офанзива

Операције Народноослободилачке војске током Народноослободилачке борбе 1941-1945

1941. година

Тринаестојулски устанак

Ужичка република

Прва непријатељска офанзива

Повлачење у Санџак и Пљеваљска битка

1942. година

Друга непријатељска офанзива и Игмански марш

Трећа непријатељска офанзива и Битка за Козару

Поход у Босанску крајину; Напади на Купрес, Јајце и Удбину

Бихаћка операција и Бихаћка република

1943. година

Четврта непријатељска офанзива (Битка на Неретви)

Пета непријатељска офанзива (Битка на Сутјесци)

Напад на Власеницу и Зворник

Октобарска офанзива

Шеста непријатељска офанзива

Лимско-дринска операција

Прва бањалучка операција

1944. година

Десант на Корчулу

Седма непријатељска офанзива (Десант на Дрвар)

Андријевичка и Дурмиторска операција

Продор у Србију

Друга бањалучка операција

Нишка и Косовска операција

Београдска операција; Сремски фронт и Батинска битка

Книнска операција

1945. година

Мостарска и Сарајевска операција

Карловачка и Ријечка операција

Завршне и Тршћанска операција

Протест против братоубилачке борбе, Чачак новембар 1941.

28. октобра пуковник Драгољуб Михаиловић се понудио Немцима као сарадник у борби против комуниста. Већ 1. новембра, наредио је општи четнички напад на Ужичку републику. У ноћи између 1. и 2. новембра 1941. године четници под командом Глишића и Игњатовића напали су на Ужице. Исте ноћи на Ивањицу су напали четници Боже Ћосовића "Јаворца". План напада на партизанске снаге и Врховни штаб НОПОЈ у Ужицу је предвиђао следеће:

Дрежничка и равањска чета —
Са потребном снагом заузима фабрику кожа и слагалиште муни[ци]је у Врелима. Врши разоружавање и притварање страже код фабрике и слагалишта. Оставља стражу јачине 10 људи а са остатком продужава покрет ка Ужицу главним путем. У 5 часова да буде на Секулића брду. По изласку на Секулића брдо одмах хватати везу са трупама на Мендином брду.
Са главном снагом креће се путем преко Збојштице тако да у 5 часова буде у Ади. Из Аде продужава покрет дуж железничке пруге захватајући један део гробља. Делом снага из Аде креће се кроз парк. Са снагама које су дошле преко Збојштице заузима железничку станицу и део фронта од станице до Соколског Дома, држећи кеј дуж реке Ђетиње.
Биоска и стапарска чета —
Стапари — У 5 часова да буде на ужичком граду изнад старе електричне централе. Заузима фабрику тканина.
Биоска — У 5 часова да буде делом снага на путу код Градине (3 км. западно од града на путу Ужице — Бајина Башта). Остатак снаге да буде у 5 часова на гребену где пут са Теразија излази из Ужица. Везу лево хватати са нашим снагама на Пори.
Задатак: Никога не пуштати ни у варош ни из вароши. Сваког ко покуша било да уђе било изађе из вароши задржати. Патролирати између града и Поре, у напред наведеном циљу.
Златиборски одред — У 5 часова да буде на положају: Мало Забучје — електрична централа код града.
Задатак: затворити излаз и улаз у варош. Заузети кеј дуж реке Ђетиње од соколског дома до моста код фабрике тканина. Из вароши и у варош не пуштати никога, већ све задржати под стражом. У 5 часова ухватити везу десно са снагама у Ади и лево са снагама на Граду изнад електричне централе.
Пожешки одред —
У 5 часова главном снагом на Мендином брду а помоћном на Сарића Осоју. Главна снага заузима фабрику оружја у Крчагову. Заплењује муницију у расаднику преко пута фабрике оружја. Притвара људе, оставља потребну стражу и одмах продужава преко Доварја и брега где је вила Павла Вујића. Заузима Народну банку и Учитељску школу у којој има око 100 партизана. Патроле шаље до главног штаба а остало распоређује по капијама и кућама.
Помоћна снага спушта се преко Царина, заузима гимназију и парк. Сво људство притвара у гимназију а оружје дели људима без оружја. Помоћна снага поставља стражу код магацина (механа Шталер). Јерковић8 у кући Веселина Јанковића на Царини.
Рибашевски одред — У 5 часова да буде делом снага на Пори а делом у Белом Гробљу.
Задатак: Посести штаб четника (40 људи). Затворити пут поред Поре и Белог Гробља.

Час се односи на свануће у недељу 2. новембра.

Изговор четника је би да "не могу даље гледати како нестају један по један српски живот у борби за политичку власт коју желе да узму неколико људи", те ради заштите људи у Ужицу, пожешки одред заједно са златиборским, рожачским и ужичким ће ући у Ужице. У заповести команданта Пожешког четничког одреда од 1. новембра 1941. за напад на Ужице се наређује: "У раду бити одлучан, храбар и енергичан као што то доликује српским четницима", а потом "У ноћним борбама најбоље је све изненадно и без ларме ликвидирати."

Напад на Ужице извршио је Пожешки четнички одред 2. новембра 1941. у раним јутарњим часовима. Напад четника није се одвијао према плану. Рибашевински четнички одред је био разбијен 1. новембра ујутро од Драгачевског батаљона и делова Ужичког партизанског одреда. Дејства Златиборског четничког одреда и Креманске четничке групе била су спречена војним, политичким и другим мерама које су Врховни Штаб НОПОЈ и Штаб Ужичког НОПО предузели на основу поузданих података да четници припремају напад на Ужице. У одбрани града учествовали су Ужички НОПО, Драгачевски батаљон Чачанског НОПО, Железничка и Одборничка чета и сами грађани који су се прихватили оружја и ступили у партизанске јединице. После жестоких борби током дана у рејону Трешњице, четници су били разбијени.

Настављајући гоњење четничких снага после њиховог неуспелог напада на Ужице, партизанске снаге су 3. новембра 1941. после подне заузеле Пожегу. Након тога је Врховни штаб НОПОЈ четницима понудио преговоре ради склапања споразума чије су основне тачке биле: обустављање непријатељстава, формирање заједничке команде и образовање мешовите комисије за испитивање узрока и криваца за сукоб. На тој основи склопљени споразум Дража Михаиловић је отказао и 5. новембра упутио ултиматум ВШ НОПОЈ да партизани напусте Пожегу. ВШ НОПОЈ није прихватио четнички ултиматум, већ је својим јединицама наредио да наставе чишћење пожешког и ужичког среза од четника.

4. новембра 1941. године четници су убили близу Равне Горе око 30 партизана, које су били на превару заробили, међу којима је било 18 девојака које су биле упућене у Ужице за болничарке.

6. новембра, четници који су се пар дана раније повукли са фронта код Краљева, напали су прво на партизанску тенковску јединицу и партизанску артиљерију и уништили посаду, а затим напали на Чачак. Истог дана, четнички одред капетана Рачића извршио је други напад на Ужице, а четнички одред капетана Нешка Недића и поручника Воје Поповића напао је Колубарски партизански батаљон на положајима код Ваљева, који је водио борбе против Немаца.

9. новембра Михаиловић је команданту босанских четничких одреда наредио општи прелазак ка Ужицу и напад на партизане:

Ситуација је таква да све наше трупе из Босне најбржим начином повучете на Бајину Башту, успут и код Вас све партизане разоружавати и наоружавати наше људе, на који начин повећавати Ваше одреде. Чим дођете у Бајину Башту, један део снага упутите правцем ка Ужицу а други на Косјерић, да нападају на партизане, да их разоружавају и наоружавају наше. Најнужније чете оставити само у Босни, али само најнужније.

Истовремено, Михаиловић је напао партизане у Чачку и другим градовима. У то време су партизанске снаге, пошто су одбиле напад четника на Ужице и Чачак, продужиле дејства против четничких снага које су се повлачиле ка Равној гори, и стезале обруч око штаба Драже Михаиловића. Партизански одреди победили су потукли четнике и опколили Михаиловићев штаб на Равној гори. Међутим, на Михаиловићеву молбу, Врховни штаб је обуставио партизанске акције против четника, како би се спречила даљња братоубилачка борба.

Ипак, неколико дана касније у селу Дивци код Ваљева, Михаиловић се 11. новембра састао са Немцима ради договора о заједничкој борби против партизана и као доказ своје верности им предао 350 заробљених партизана, које су ови потом стрељали.

II фаза немачке офанзиве

У немачкој наредби за гушење устанка од 18. новембра стоји да четнике треба третирати као ратне заробљенике, а партизане убијати:

Где год се појаве комунистичке банде треба их уништити. Све четничке формације Драже Михаиловића разоружати и заробити.

Последња одбрана Ужица, новембра 1941.

Пошто су операцијама успели да смање партизанску територију и пошто им је у помоћ пристигла 113. Дивизија, Немци су покренули другу фазу офанзиве. Њихове снаге почеле су да надиру од Љубовије, Ваљева, Крагујевца и Крушевца концентрично према Ужицу.

У Ужице сам отишао по позиву, на реферисање. Тито ми је том приликом саопштио да ситуација постаје драматична и наложио ми да преузмем одбрану града. Имао сам на располагању мале, слабо опремљене и слабо организоване јединице. Нисмо могли ништа учинити.

– Коча Поповић

У одбрани „Ужичке републике" партизани нису применили стратегију герилског рата, да се слободна територија не брани фронтално. Врховни штаб је извршио погрешну процену снага Немаца, на основу дотадашње жилаве одбране слободне територије, задржавањем јединица 342. дивизије којој није успело да сломи отпор „Ужичке републике". На састанку у Ужицу 26. новембра 1941. Врховни штаб НОПОЈ одлучио је да се ослобођена територија брани по сваку цену. Партизанске снаге су већ биле изнурене претходним борбама са четницима. Поред тога, крајем октобра на тлу Србије се нашла још једна немачка оперативна јединица, 113. дивизија.

За свега пет дана од почетка завршне офанзиве, немачке оперативне дивизије заузеле су центар тзв. Ужичке републике. Љубовија је пала 25, Чачак 28. а Ужице 29. новембра 1941. године. Под ударом надмоћнијих снага, партизански одреди су почели да се повлаче према Санџаку. Одбрамбене акције више су биле жртвовање него што су нанеле штете немачким трупама. У бици на Кадињачи је 29. новембра, бранећи одступање Врховног штаба, изгинуо цео Раднички батаљон, док су Немци имали само два мртва. Из Ужица се Тито једва спасио. Врховни штаб је био захваћен паником и растројством. Сам Тито је много година касније рекао да није помишљао да ће Немци ићи „као нож кроз сир".

Партизански рањеници су ухваћени и поубијани. Евакуацијом рањеника из Ужица руководили су др Гојко Николиш, др Дејан Поповић, др Борис Андерсен и студент медицине Мика Павловић. Рањеници су превезени на Златибор до 29. новембра. Немци су тенковима избили на Златибор 30. новембра. Стрељано је око 100-120 рањеника.

До 1. децембра Немци су овладали преосталим деловима ослобођене територије. 1. XII 1941. партизани се повлаче преко Увца у Санџак, а тамо их гоне Михаиловићеви команданти Вучко Игњатовић и Милош Глишић, овај пут као легализовани Недићеви одреди. Врховни штаб је са око 1.500 бораца прешао Увац и нашао се у Санџаку.

У Србији су остале мање партизанске снаге, које су уз помоћ снага из Санџака до зиме 1942. године водиле тешке борбе и с временом биле разбијене.

Последице

I. Војна ситуација у Србији

а) Операција 342. и 113. пеш. див. неочекивано је погодила комунистичке устанике у рејону Ужице — Чачак (око 10.000 људи). Истина, главнина је успела да побегне према југу и југоистоку, на хрватску територију коју поседују италијанске јединице, али су губици устаника ипак веома велики, укупно око 2000 људи. Та чињеница, као и долазак зиме, допушта да се комунистички устанички покрет на српској територији може привремено сматрати као потучен. I даље треба рачунати са појединачним саботажама и препадима које ће вршити разбијени делови.

– Извештај оперативног одељења Команданта Србије Команданту Југоистока о резултатима операција против устаника од 5. децембра 1941.

Легализовани четници чувају немачки логор у Србији 1942.

Прва непријатељска офанзива зауставила је развој устанка у Србији онда када је он почео да се све више развија. Успеху непријатељских снага допринели су четници Драже Михаиловића, који су сарадњом олакшали Немцима да овладају ослобођеном територијом, поколебали један део народа и ослабили његову вољу за борбу против окупатора. Међутим, након обрачуна са партизанима у новембру, Немци су ставили Дражу Михаиловића на потерницу и почетком децембра покренули операцију против њега. Након тога, пуковник Михаиловић се скривао, а својим одредима је наложио легализацију код окупатора.

Очекујући брзи слом Вермахта након контраофанзиве Црвене армије под Москвом, Тито је веровао да се Србија поново може дићи на устанак у пролеће. Стога се упорно држао Дрине све до половине 1942. године, када су партизанске снаге истиснуте из источних делова Југославије, кренуле у крајеве централне и западне Босне. Иако су српски кадрови истрајавали да партизанске снаге са Врховним штабом крену према Србији, Јосип Броз је одлучио да се оне упуте према западу. Тада је настала девиза „да пут на исток води преко запада".

Послератно суђење Михаиловићу

Оптужени Драгољуб Михаиловић пред војним судом у Београду 1946.

На београдском процесу 1946. године Михаиловићу је, између осталог, суђено што је помогао Немцима у сламању устанка у Србији 1941. године. Оптужени Михаиловић се бранио како напад на Ужице није његово дело већ су то његови подређени учинили на своју руку:

Претседник: Је ли вам познато да су ноћу између 1 и 2 новембра четници под командом Глишића и Игњатовића напали на Ужице?

Оптужени Михаиловић: Познато ми је.

Претседник: Како је дошло до тог напада четника под командом Глишића и Игњатовића на Ужице које су тада држали партизани?

Оптужени: Ја сматрам да су Глишић и Игњатовић то извршили на своју руку.

(...)

Претседник: Да ли вам је познато да је у току те исте ноћи између првог и другог новембра, када су Игњатовић и Глишић нападали на Ужице, вршен напад на Ивањицу од стране Боже Јаворца?

Оптужени: Ја то из оптужнице знам, иначе могу да кажем да Божа Јаворац није био мој. Чак када је дошао под моју команду, када је наредбом натеран да дође у Црну Гору, ни онда није извршавао наређења. Он није био ни Пећанчев. Он је био дивљи.

(...)

Претседник: Да ли вам је била позната борба Нешка Недића и поручника Воје Поповића против колубарског партизанског одреда?

Оптужени: Они су учествовали, ја те детаље не знам.

Оптужени Михаиловић је своју одбрану закључио речима:

Правиле су се грешке. Ја не кажем ко је правио грешке, јер су их сви правили. Све је то довело до напада на Ужице потпуно без моје воље и учешћа.

Упркос оваквој Михаиловићевој одбрани, судско веће је пресудило да је крив:

Пошто је извршио припреме за општи напад на партизане, Михаиловић је прекршио споразум о заједничкој борби четника и партизана против окупатора закључен октобра 1941. године, те 1. новембра 1941. године издао наређење свим командантима да повуку све одреде са фронтова према Немцима и пређу у општи напад на партизане. Извршујући ово наређење сви његови одреди у Србији напустили су фронтове према Немцима, отварајући слободан пут за продор на ослобођену територију и прешли у општи напад на партизане.

– Пресуда Драгољубу Михаиловићу и осталима

Литература

Портал НОБ Сегмент искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

• Енциклопедија Југославије (књига шеста). „Југославенски лексикографски завод“, Загреб 1965. година.
• Војна енциклопедија (књига седма). Београд 1974. година.

Повезано

• Устанак у Србији
• Ужичка република
• Напад четника на Ужице новембра 1941.
• Битка на Кадињачи
• Крагујевачки октобар
• Повлачење партизана у Санџак

Гушење устанка у Србији на Wикимедијиној остави